Izgrađeno u malom poslovanju

Odrastajući u malom ruralnom gradu u Irskoj, tinejdžerske godine sam proveo radeći u očevoj firmi za opremanje doma — nameštaj i tepisi — pomažući oko isporuka posle škole i postavljanja tepiha vikendom, pre nego što sam prešao u prodajni prostor, gde sam pomagao kupcima da biraju podne obloge i nameštaj za svoje domove. Moj otac je vodio posao preko 40 godina, a moja majka je vodila svoj frizerski salon pored naše kuće, preuzevši ga od svoje majke, a moj deda je vodio sopstvenu berbernicu — preduzetništvo je jednostavno bilo deo DNK naše porodice. 

Jedna od najvažnijih lekcija stigla je tokom stambenog buma kada je posao brzo rastao, a potražnja je nadmašivala sve. Prekoračenje na bankovnom računu je bilo maksimalno, zalihe su bile potrebne, a plaćanja su počela da se odbijaju – ne zato što posao nije bio aktivan, već zato što smo previše verovali klijentima koji još nisu platili. Odjednom smo moj otac i ja svakog vikenda usklađivali račune, slali višestruke podsetnike i, u nekim slučajevima, zvali domove kako bismo tražili plaćanja. Bilo je stresno, ponižavajuće i na kraju prekretnica koja je oblikovala moje razmišljanje o toku gotovine i odgovornosti klijenata do danas.

Moj otac je imao poslovicu po kojoj je živeo: Nikad ne odlaži za sutra ono što možeš danas, jer će uvek biti više posla. Ta sklonost ka akciji i disciplina potrebna da se ostane ispred — umesto da se reaguje — pratili su me tokom cele karijere. Ali jednako je važno bilo naučiti da je slušanje onoga što kupac zaista treba, umesto pokušaja da mu se proizvod nametne, temelj svakog trajnog poslovnog odnosa. U malom gradu se ugled brzo širi, a svaki nezadovoljan kupac je podsetnik da je poverenje vaša najvrednija imovina — nešto što je jednako tačno u globalnoj trgovini kao što je bilo i u prodavnici u ruralnoj Irskoj.

Odrastala sam u Dalasu, Teksasu, ćerka indijskih imigranata. Moja majka je osnovala kompaniju koja se specijalizovala za odeću za letovalište, kombinujući indijsko nasleđe sa modernom modom i vrhunskim nakitom sa indijskim uticajem, a moj otac je osnovao biznis sa luksuznim nameštajem i dodacima nabavljenim iz Indije, Afrike i Bliskog istoka. Kao dete, radio sam u oba posla, ispisujući račune, razgovarajući sa kupcima i pomažući na povremenim izložbama, a dva leta u ranim dvadesetim proveo sam u prodaji sa ocem. 

Nema jedinstvene uspomene, već kaskada trenutaka koji su mi potvrdili da vođenje malog preduzeća zaista znači samo jedno: građenje jakih odnosa. Dubina odnosa mojih roditelja sa kupcima, dobavljačima i zaposlenima uvek me je zadivljavala. Kupci bi boravili u našoj kući, a mi u njihovoj. Moji roditelji bi išli na venčanja svojih dobavljača i slavili životne prekretnice sa svojim zaposlenima. Postalo mi je jasno da je malo preduzeće duboko lično. Zato, kada razmišljam o našem radu sa malim preduzećima, ne mislim o njima samo kao o kičmi ekonomija, već kao o srcu zajednica.

Posao je o ljudima. Povezivanje sa njima, razumevanje njihovih potreba i aktivno slušanje su kritičnije od bilo koje tehničke veštine ili kvalifikacije. Zato pokušavam da primenim liderski pristup usmeren na ljude.

Moj deda je pozajmio 225 dolara da pokrene kompaniju Louis Zahn Drug Company u Čikagu i pretvorio je u jednog od najvećih veletrgovaca farmaceutskim proizvodima u zemlji. Kao dete, vozio sam se po pokretnoj traci u kutijama za transport. U srednjoj školi i na fakultetu pakovao sam porudžbine apoteka, obrađivao naplatu i podatke za nezavisne apoteke i ubacivao bušene kartice u rane računarske sisteme kompanije. Odrastanje u blizini posla omogućilo mi je da iz prvog reda pratim preduzetništvo u akciji — i male, nezavisne apoteke koje su mnogo značile zajednicama kojima su služile.

Odrastao sam gledajući kako deda vodi posao. Bio je grub. Bio je čvrst. Bio je to vrlo uspešan posao, pa se može reći da mu je išlo od ruke. Istovremeno, sećam se da sam mislio da bih, ako ikada budem vodio posao ili upravljao ljudima, to radio drugačije. Ponekad morate biti čvrsti, ali mora postojati i nežnija strana. Takođe sam gledao kako se moja majka — koja je bila podjednako sposobna kao i muškarci u porodici — snalazila sa nižim očekivanjima koja su bila uobičajena u to vreme. Bilo je vrlo staromodno, ali tako su stvari funkcionisale. Zakleo sam se da pol nikada neće biti razlog za procenu nečije sposobnosti. 

Moj deda je započeo posao iz gepeka svog automobila, a niko mu nije pomogao. Gledao sam kako je izgradio ovaj posao od nule, bez velike podrške. Verujem da je potreban ekosistem partnera koji rade zajedno kako bi pomogli preduzetnicima ne samo da prežive, već i da napreduju. U Mastercardu, ne radi se samo o prodaji proizvoda. Radi se o pružanju podrške našim partnerima kako bi oni mogli bolje da služe svojim klijentima malih preduzeća. Radi se o doslednom postavljanju temelja kako bi svi napredovali. Želim da rad koji obavljamo učini to putovanje malo lakšim za preduzetnike koji grade nešto svoje.

Pekara u Jonkersu, Njujork, koju je posedovao i vodio moj deda, bila je mesto gde su svi iz porodice priskakali u pomoć, a plaćalo se pecivima! Imigrant i veteran američke vojske, koji je naučio da kuva tokom svog ratnog službovanja, moj deda je uložio svu svoju otpornost i posvećenost i celim srcem služio svojoj porodici i zajednici. Bez podataka za razumevanje preferencija potrošača, niti tehnologije za širenje, koristio je AI (pravu inteligenciju), svoju intuiciju i sopstvene ruke da izgradi brend koji je bio poznat po kvalitetu i donosio radost u živote ljudi.

Kada je obim posla postao prevelik za njegov prostor, morao je da se proširi. Prešao je sa mešenja testa na *potrebu* za kapitalom — pronalazeći sredstva za sticanje novih nekretnina, kupovinu opreme i zapošljavanje radnika. Iako je bio naviknut na naporan rad, sa buđenjima u 3 ujutru i petnaestočasovnim radnim danima, širenje poslovanja zahtevalo je da se povuče od obavljanja svih fizičkih poslova ka vođenju preduzeća. Ovo nije bilo lako, jer je njegova strast bila umetnost pečenja, a ne vođenje posla. Ali njegove težnje su zahtevale promenu i on je prihvatio izazov.

Marljiv rad, povezivanje strasti sa veštinama, snažna posvećenost zajednicama kojima se služi — to su jasne pouke koje su ostale sa mnom. Spremnost da se razvijaju veštine, da se preuzimaju rizici bez svih odgovora, da se pređe sa „rada“ na usmeravanje i, samim tim, da se donose odluke bez potpunih informacija — to su podjednako vredne lekcije. Pre svega, naglašavam važnost ljudi: onih sa kojima radimo, za koje radimo i u čije ime radimo. Mali biznis mog dede je napredovao jer je ljude stavljao u centar. Ova lekcija odjekuje bez obzira na geografiju, kulturu, segment ili veličinu poslovanja. To je ono što pokreće moju svrhu — i misiju kompanije Mastercard — svakog dana.